Promocija romana "Gorostasu u čast" Alme Koman

Učestvuju: profesorka književnosti i kritičarka Mina Vesković, moderator Vladimira Zorić, Saša Gambiroža (gitara) i Alma Koman

Ocenite kvalitet ovog programa

(8 glasova)

Na samom početku bih rekla da je istina u književnosti i o književnosti relativna. Književno delo po sebi je specifična građa koja sadrži svesno komponovanu stvarnost, koja predstavlja novu „imanentnu stvarnost”, odnosno sadrži umetničku fikciju. Fikcija je sve što je stvorila stvaralačka piščeva mašta. Moja uloga sada i ovde je da prokomentarišem rasnu maštu pisca kakav je Alma Koman u obimnom delu „Gorostasu u čast”. Dakle, zadatak mi nije lak.

Pred nama je roman s nizom elemenata koji određuju književni metod, elementima koji se oslanjaju na viđenje života i stvarnosti na veoma autentičan način, jedno umetničko oblikovanje u mikrostrukturi. Osvrnuću se na neizbežan segment kritike dela i reći da, prema autorkinim namerama i tonalitetu, ovo je, u najlepšem smislu reči, tendenciozni roman jer ima određenu nameru, blizak je romanu ideja, mada obiluje i zbivanjima na planu fabule. Prema meri oslanjanja na vanliterarni sadržaj, „Gorostasu u čast” je roman hronika, kako bi Dositej Obradović rekao, to su „priključenija” jedne porodice, porodice Ničić, ali je to i memoarski roman, jedne Natalije, poreklom Ničić, rođenjem Davidovićeve. Baš zbog te i takve junakinje romana Natalije može se reći da je, prema strukturnim distancama, ovo i roman lika. Prema formalnim tipološkim karakteristikama, ovaj roman je paralelan, te bih ga, radi lakšeg razumevanja, u tom svetlu uporedila i rekla da je građen na način kako je Lav Tolstoj gradio „Anu Karenjinu” ili naš Slobodan Selenić „Ubistvo s predumišljajem”. Sve u svemu, sigurno je da je efekat punkta i kontrapunkta izražen u raskošnoj formi. Dodajem i da je romanu strana statična dramska radnja koju nalazimo, na primer, u delima Semjuela Beketa jer se neprestano dešavaju promene čitaocu veoma vidljive koje povremeno dovode do tektonskih poremećaja dotadašnje strukture likova i radnje. Zato ne mogu da zamislim čitaoca koji će ovaj roman olako ispustiti iz ruku jer dinamika i tempo fabule atakuju direktno na pažnju, na radoznalost, na želju da se spozna šta sledeća scena donosi.

Ono što posebno karakteriše Almu Koman kao autora jeste jasnoća izraza. Nisam sigurna da li ovo treba pripisati njenom talentu ili i obrazovanju. Kada kažem obrazovanje, u ovom segmentu se osvrćem na obrazovanje u oblasti prirodnih i tehničkih nauka. Da li joj to smanjuje umetnički izraz? Čitajući njene prethodne romane „Sudbine san” i „Ljudi s dve karte”, a posebno potonje romane „Osmi glas” i „Odsečena kosa”, ne bih mogla reći da prepoznajem autora inženjerske provenijencije. U „Gorostasu” mi se čini da joj to samo pomaže da nas povede kroz fabulu bez utiska da ćemo i u jednom trenutku doći na stranputicu. U svakom retku ove autorke izvesno je da ćemo se pre susresti s jasnim silogizmima, nego da ćemo u njenom izrazu prepoznati ma i jednu aporiju. Emocionalnost i racionalnost se u romanu prepliću i zbog stabilnosti i odlučnosti pera autorke ne čudi što ta dva gotovo suprotna principa ne oponiraju jedan drugom već čine posebnu simbiozu.

Takođe, ne mogu a da se ne osvrnem i na lepotu jezika kojim nam se autorka kroz roman obraća. Složićemo se da književnost nije samo „jezička umetnost”, već je to i „umetnost reči”. Umetnošću napisanih reči autorka je uspela da u znatnoj meri progovori iz duše svojih likova, a za njima i svojih budućih čitalaca jer su to obični, mali ljudi. U romanu se ne srećemo sa zaumnim jezikom kakav ponekad ume da zamori čitaoca. Takav izraz u romanima Alme Koman nećemo naći jer ona potencira lepotu jednostavnosti izraza, ali po mom utisku, uzvišene jednostavnosti. Na primer:

Gnev je najtvrđi kamen. Kada se u čoveku zakotrlja, sve kreće nizbrdo. Ošte ivice tog kamena kidaju sve čovekove niti i utiru put zlu. Kuda taj kamen prođe, ostaju korov i suze, ostaje gorka reč pred teško kajanje za koje je kasno.

Razmišljajući o strukturi ovog kompleksnog romana, uočavamo da je u njemu zastupljena stilska trodimenzionalnost i višejezična svest. Koristeći se stilizacijom narodnog govora, autorka nasuprot svoje intelektualnosti vrlo vešto i autentično pričanje pripisuje i prepušta običnom čoveku iz naroda koji svojim načinom govorenja i mišljenja baca neobično svetlo na stvari o kojima govori.

Takođe, ne smemo izgubiti iz vida ni izmenu vremenskih linija književne slike u „Gorostasu”, koja je izvršena na visokom nivou, tako da čitaoca ni u jednom trenutku ne zamara niti mu odvlači pažnju česta promena vremenskih okvira dve priče koje ne teku hronološki paralelno. 

Red nalaže da prozborim reč o fabuli. U želji da izbegnem prepričavanje kojim bih skratila slast budućem čitaocu, svešću se na konstatacije. Roman nije ljubavni, a u velikoj meri govori o ljubavi. Ali o ljubavi govori na jednom višem nivou, tj. govori o ljubavi kao uzvišenom odnosu dva bića. O ljubavi i sama autorka kaže:

Ljubav je ta moćna sila koja bezuslovno objavljuje rat čovekovim slabostima. Ako je ljubav prava i čista, na poprištu bitke ne ostaju ni tragovi poraženih nesavršenosti koje čovek zbog ljubavi otprati u zaborav. Ljubav je velikodušna, to je plašt koji štiti i sigurne i nesigurne. Ona je dobrima smisao, a lošima nada da mogu da postanu bolji.

Dodaću i konstataciju da je roman dirljiva priča o sudbinama junaka, o iskušenjima koja pred njih život postavlja i odgovorima koje ti junaci na iskušenja daju. Alma u „Gorostasu” na ovu temu kaže:

Slabi stavljaju sebe u ulogu žrtve i tako spuštaju rampu na put ka željenom. Jaki ne razmatraju postavljanje rampi, oni sebe vide u ulozi lovca na uspeh i krče svoj put preuzimajući odgovornost za sve, pa i za neuspeh. Životu nije teško da izabere kome će na kraju dodeliti pobedničko ordenje.

Završiću priču o fabuli, ali i o temi romana na najsažetiji način ako kažem da je „Gorostas” priča o razlozima posrnuća čoveka punog vrlina. Autorka ostavlja čitaocu da donese sud o tome da li je to posrnuće pad ili je opravdan potez ogorčenog i povređenog čoveka.

Roman Alme Koman navodi pažljivog čitaoca da u procesu druženja s likovima stvari više ne gleda na uobičajen način, već da ih vidi iznova, kao stvari koje nešto novo znače. Ta deautomatizacija čitaočevog opažajnog života, put je kojim reči ovog romana dobijaju moć da znače više, da se ispune značenjem do najvećeg mogućeg stepena. Na primer:

Ljubomora je drugo ime za sebičnost, a sebičan čovek je suštinski tužan čovek. Sebičan sebi može da pokloni samo jedno – večitu patnju jer nema ono što hoće... a nema, niti ikad može steći, zato što želi sve samo za sebe. Studen gazduje putem kojim takvi ljudi krenu. Ružan je put, kratki su koraci, slepi zaključci. Na kraju puta takve čeka samoća, preki sud i mrk ponor bez dna.

Pođemo li od načela da književno delo mora imati estetsku vrednost, dolazimo do reči Jana Mukažovskog da je književno delo skup vrednosti. Estetske vrednosti u ovom delu su nesporne, ali su i, autorkinim nastojanjem, neraskidivo povezane s moralnim. Zlo dobru može biti samo sluga i Dobrota je apoteoza duši, piše nam autorka neke u nizu svojih optimističkih poruka. Nezaobilazna crta književnosti koju Alma Koman donosi jeste insistiranje na održivosti moralnih vrednosti, na glorifikaciji lepog i dobrog, na njihovoj pojmovnoj transcendentalnosti. Ako znamo da je u istoriji došlo čak i do sudskih procesa zbog navodnih narušavanja etičkih vrednosti (naime suđeno je Bodleru i Floberu), u tom duhu možemo reći da dela Alme Koman mogu biti etički priručnik i da ne podležu osudi već pohvali jer ona pripada onoj grupi autora čija književnost, kako bi Svetozar Marković rekao, „leči bolesti društvenog organizma”. Lični stav koji ne dominira već se samo provlači iz drugog plana u romanu, izražen je po pitanjima morala, istine, slobode, egzistencije, i to pokreće čitaoca na opredeljivanje, simpatiju i delovanje.

Dotaknem li se reminiscencija, rekla bih da me delo koje komentarišem po aktuelnosti i vrcavosti fabule koja u segmentima dodiruje vrhove krimi priče podseća na Pekićevo „Besnilo”, po brevilokventnosti na Borhesovo „Čekanje” ili Andrićev izražajni stil, po specifičnom senzibilitetu na rafiniranu ženstvenost i emotivnost pera Svetlane Velmar Janković, po pritajenoj misaonosti na Manov „Čarobni breg”, po slikovitosti scena na Konradovo „Srce tame” i „Tajfun”, po emotivnosti na sve ruske romantičare. Posebno apostrofiram osećaj pri iščitavanju koji me je podsetio na atmosferu „šturm und drang” romana u kojima su izraženi razbarušeni kult ličnosti i individualna osećanja, kao i na paralele s bildung romanom, kakvog je ustanovio Gete pišući nam o „Doživljajima ili pak (u zavisnosti od prevoda) stradanjima mladog Vertera”. Zbog svega toga kao odgovor na pitanje kojoj ciljnoj grupi je roman namenjen mogu samo da kažem – roman je univerzalan, odnosno namenjen je čoveku bez obzira na pol, uzrast, obrazovanje. Ima li boljeg svedočenja o veličini i snazi dela koje je pred nama?

Za kraj bih ostavila prostor za potpuno lični utisak koji sam imala čitajući roman „Gorostasu u čast”, utisak koji se može svesti okvirno rečeno u dva sloja: sloj sage o jednoj porodici s kojom sam se saživela kao da je moja rođena i sloj epa o jednom junaku, junaku života, o Vukašinu Ničiću – gorostasu vrline. Po završetku čitanja zapitala sam se odakle mi ovaj utisak. Zašto o Vukašinu imam utisak kao o epskom junaku kad znam da postoje mnoge razlike? Činjenica je da junak romana ne treba da bude heroj ni u epskom ni u tragičnom smislu te reči. On u sebi mora objediniti kako trivijalne, tako i uzvišene crte. Sve to i jeste naš glavni junak Vukašin. Ta kategorija individualnog, a ne totalnog daje draž, magnetski privlači. U romanu „Gorostas” privlači i postojanje kategorija intimnog, što pripisujem harizmatičnom pečatu autorke. Dakle, i epski i svakidašnji Gorostas Vukašin je naš, jedan od nas, nama blizak i zbog tih njegovih osobina sam duboko preživela njegovu dramu, u pojedinim trenucima, diveći mu se kao da je zaista epski junak.

Pre nego što završim, čini mi se da ću ostati nedorečena ako ne apostrofiram još jedan lični utisak. Osnivač književne kritike Sent-Bev, između ostalog, smatra da se književno delo ne može tumačiti odvojeno od svog autora. Ako to uzmemo u obzir, onda moram reći da je roman „Gorostasu u čast” slika autorke, njenih shvatanja sistema vrednosti, snažna slika, lepa slika, slika koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.

 

Slika

Informacije o programu:

Podelite na društvenim mrežama

O nama

 

Vojvode Živojina Mišića 4

26101 Pančevo, Srbija

 

+381 (0)13 440 944

+381 (0)13 440 945

Vesti

Program