Ko igra Sonju Savić

BITEF i Gradsko pozorište Čačak

Predstava je namenjena starijima od 18 godina

Ocenite kvalitet ovog programa

(0 glasova)

Nikola Voštinić Bratislav Janković Borjanka Ljumović Ivana Terzić Julija Petković

Nakon premijere u Čačku predstava Andraša Urbana „Ko igra Sonju Savić“, u produkciji Gradskog pozorišta Čačak u saradnji sa Bitef teatrom, odigrana je pred beogradskom publikom na sceni Bitef teatra 24. maja 2023. godine. Ova smela pozorišna izvedba dočekana je sa ushićenjem i ispraćena ovacijama, ali šta smo zapravo poneli sa sobom po izlasku iz pozorišne sale?

Petnaest godina od smrti Sonje Savić srpska glumica dobija omaž u predstavi Andraša Urbana. Dramaturški posao, velelepno urađen, zasluga je Vedrane Božinović. Ovaj tandem još jednom dokazuje da je organičnost u radu i međusobnoj saradnji, kao i odnosu prema glumcima i celokupnom stvaralačkom timu, od ključnog značaja za uspeh čitave postavke. Glumačku postavu čine Nikola Voštinić, Bratislav Janković, Borjanka Ljumović, Ivana Terzić i Julija Petković. Maestralno odigrana, svaka uloga govori za sebe, od imena Sonje Savić, ali i svakog čoveka na sceni pojedinačno.

Vedrana Božinović kroji dramski tekst od dobro poznatih izjava Sonje Savić, sjedinjavajući ih sa mizanscenom koji u određenim trenucima odaje utisak nesklada. Međutim, osim Sonjinih reči, koje zvuče u najmanju ruku kao proklamacije ili glas vođe na protestnom skupu, salom odzvanjaju i dobro poznate floskule, klišei i naslovi iz tabloida, koji nas iz epohe osamdesetih i devedestih godina vraćaju u sadašnji trenutak, otkrivajući lice surove današnjice, u kojoj nema mesta za ličnost. Fragmentarnost dramskih scena posledica je tehnike nastanka same predstave: veliki deo dramske postavke nastaje kroz igru tokom radnog procesa. Duboko promišljene, scene se organično pretaču jedna u drugu. Ko će igrati Sonju Savić? – pitali smo se svi. Koga ćemo videti u njenim cipelama punim kamenja? A videli smo sebe. Videli smo sopstvenu nemoć pred licem Države, mašine za mlevenje tela, golog tela koje Sonja nije prezala da pokaže i zbog čega je trpela preke poglede svog okruženja. Na fonu sudbine Sonje Savić pred gledaocima se razvija film čitave jedne epohe: osamdesete i devedesete godine, koje se, čini se, nikada nisu ni završile: „devedeseta, devedeset prva, devedeset druga, … devedeset deseta, devedeset jedanaesta, … devedeset dvadeset treća, devedeset dvadeset treća“, i tako u nedogled. Sonja Savić, odmetnica od banalnog, svakodnevnog, svojim „životvoračkim“ konceptom, koji je podrazumevao sintezu života i umetnosti, ili življenje kroz umetnost, ne pronalazi svoje mesto pod suncem, večno tragajući za nedostižnim daljinama. Njena blistava filmska glumačka ostvarenja ostaju možda nedovoljno ocenjena, a njena potraga za nečim što u ovozemaljskom, profanom svetu nije mogla da pronađe, završava se odlaskom u nebiće, u ništa.

Treba se osvrnuti na izuzetnu spremnost glumaca koji ovom projektu pristupaju na način, koji danas na scenama domaćih pozorišta nismo u prilici da često vidimo. Velika je zasluga reditelja, koji uspeva da navede svoje glumce na „otvaranje“ svesti, ali i na potpuno predavanje ovom pozorišnom događaju. Predstava započinje i završava se obraćanjem Borjanke Ljumović, koja svojom fizičkom pojavom, ali i govornom veštinom, zavarava publiku da će ona odigrati ulogu Sonje Savić. Nago telo, pokriveno kožnim čizmama, kratkom suknjom i kožnom jaknom – Sonjinim zaštitnim znakom, kao i agitacioni govor upućen prisutnima u gledalištu, pozivaju nas na putovanje kroz vreme prema sebi samima. Andraš se bavi pitanjem odnosa prema Drugosti kao takvoj. Zar čoveku nejasno i nedokučivo mora uvek ostati sa one strane prihvatljivog i naizostavno naići na osudu? Sonja Savić, jeretik misli u svom vremenu, samo je inspiracija da se u ovom projektu postave suštinska pitanja, koja se tiču svakog bića i njegovog duhovnog života.

„Koka Kola, Marlboro, Suzuki, diskoteke, gitara, buzuki“ – pesma estradne turbo-folk pevačice iz devedesetih godina, popularna i u bivšim jugoslovenskim republikama, izaziva trans, i dok glumci u ulozi šamana, bez izraza na licima, ponavljaju reči mantre u trajanju od nekoliko minuta, što ni gledalac više nije u stanju da oceni i sam bivajući zaveden, u njemu se javlja misao o smislu izgovorenih reči, o ulozi masovne (ne)kulture i njenom uticaju na svest naroda. Da li zaista „nikom nije lepše nego nama“ i gde su se izgubile istinske vrednosti u masi poslušnika i neukrotivom kolektivnom telu koje je zaboravilo da je u srži čovekovog postojanja logos, da je kritička misao o svetu oko sebe i svetu u sebi ono što nas definiše kao ljude? – pita se Andraš Urban.

U jednoj od scena Bratislav Janković puni plastičnu flašu vodom i solju, referišući na preranu smrt Vlajka Lalića, jednog od dvojice ljudi, koji su ostavili veliki trag u Sonjinom ličnom životu, a koji se utopio za vreme oluje u Jadranskom moru. I sam jedva dolazeći do vazduha i reči zbog nadiruće slane vode, upravnik Gradskog pozorišta Čačak se u svom monologu zahvaljuje beogradskim pozorištima, državnim organima, članovima upravnih odbora, publici koja je došla u pozorište po svoju „čašicu zabave“, glumcima, upravnicima, predsednicima i ministrima, svima odreda, barem svima onima koji su u velikoj meri zaslužni za današnje stanje u kulturi. Obraćanje Jankovića u publici izaziva smeh, koji opravdava mesto velikog broja prisutnih u nizu adresata ovog monologa. U Urbanovoj predstavi nema mesta smehu, barem ne onom sveobnavljajućem karnevalskom smehu, koji ostavlja nadu na ponovno rođenje i preporod čoveka. Njegov ironični podsmeh upućen je državnim činovnicima, ali i obezglavljenom narodu, kojem očigledno nije preostalo ništa drugo do da se nasmeje sam sebi u lice.

Urban se domišljato poigrava sa publikom, provocirajući ih da se zapitaju čije su reči koje se urezuju u njihovu dušu i kod retkih pojedinaca u sali izazivaju suze: junaka kojeg igra Voštinić ili je u pitanju njegova lična ispovest? Čini se da je određeni deo posmatrača u sali spreman da poveruje u iluziju koju nudi pozorište – ono pozorište, koje ne služi za zabavu, već dovodi svakog pojedinca u konflikt sa svojim stavovima, opšteprihvaćenim sistemom vrednosti, moralnim kodeksom i društvenim uređenjem, navodeći ga da se zapita koliki je njegov lični udeo u tom ispraznom svetu, u kome ljudi umiru ostavljeni, sami, neshvaćeni, napušteni, u bolničkim kesama ili na starim istrulelim dušecima u praznim stanovima.

Bučna estetika predstave, svojstvena Urbanu, u pojedinim segmentima izrazito iritira publiku, stvarajući u čitavoj sali osećaj nelagode. Katkad preduge muzičke sekvence i parole koje ponavljaju glumci, opravdani su ritualnošću čitave postavke, koja za cilj ima buđenje gledalaca i pozivanje na promenu. Naslovi iz tabloida, koje glumci ponavljaju u više navrata, na trenutke opterećuju postavku svojim trajanjem, ali istovremeno provociraju prisutne na promišljanje o odgovornosti čoveka za svaku izgovorenu reč. Urban poziva čitavo društvo na prihvatanje odgovornosti, istine, na iskušenje granica i bunt protiv indoktrinacije. Kao što je za Sonju Savić umetnost predstavljala nadživot, pojačavanje i širenje života,  jedini mogući prostor u kome je mogla da voli i bude slobodna, tako u današnjem vremenu pozorište mora biti jedno od aktivnih sredstava za promenu svesti i sveta.

Ako umetničko delo svoju vrednost zavređuje tek nakon smrti umetnika, a kritika ostaje nema na malobrojne savremene, provokacione forme, usmerene na transformaciju čovekovog duha i njegov duhovni preobražaj, kao što je delo Andraša Urbana, zašto uopšte odlazimo u pozorište? Pojedinci, svakako, u potrazi za kutkom u kome će moći da pogledaju duboko sami u sebe i zapitaju se zašto smo svi mi uopšte tu, pripadnici društva u kojem su talenat, ličnost, pravo na identitet i misao – ugušeni. I dok se publika divi smelosti glumca da na sceni pokaže svoje nago telo, on navlači kartonsku masku neobične životinje, nalik na psa sa ispleženim crvenim jezikom i cvećem na vrhu glave, i izvodi ritualni ples gonjen udarcima pruta, ukazivača kojem ne umemo da se odupremo, bespogovorno igrajući višim usudom podeljene uloge na „životnoj pozornici“.

Šta ostaje golom čoveku na goloj zemlji? – pita se Andraš Urban u svom poslednjem pozorišnom ostvarenju, stvarajući višeslojno, uznemirujuće, kompleksno, metatekstualno delo, koje će nesumnjivo razočarati one koji u pozorište odlaze u potrazi za zabavom i delićem vremena u kojem će pronaći mir.

Lana Jeknić

Slika

Informacije o programu:

Režija i koncept: Andraš Urban

Podelite na društvenim mrežama

O nama

 

Vojvode Živojina Mišića 4

26101 Pančevo, Srbija

 

+381 (0)13 440 944

+381 (0)13 440 945

Vesti

Program