Ne „temperament” u razuzdanosti, preteranom „đipanju”, „drmanju”, neukusnom i izazovnom ponašanju, koje ponekad može da izazove aplauze publike, ali ne vaspitava ukus gledalaca i vulgarizuje narodnu umetnost… Iz ovih principa detaljnije su se iskristalisali i zadaci Ansambla: da na sceni prikazuje tradicionalnu narodnu igru, razvijajući je u smislu i skladu sa savremenim zahtevima scenske umetnosti, te da tradicionalna igra progovori novim, svežim umetničkim jezikom – da spoji prošlost sa sadašnjošću.

Ovako je shvatila svoj zadatak Olga Skovran, kada joj je, na predlog Ministarstva prosvete Srbije 1948. godine, poveren zadatak da osnuje Državni ansambl narodnih igara i pesama NR Srbije. Na tim principima je u zemlji, koja se tek gradila posle ratnih razaranja, ona gradila mladu umetničku instituciju. Uredbu o osnivanju Ansambla donela je Vlada NR Srbije, u kojoj je naglašeno: „Naše narodne igre igraju se posle oslobođenja u svim našim kulturno-umetničkim društvima. Sada, s osnivanjem Ansambla narodnih igara Narodne Republike Srbije, koji treba da bude pod rukovodstvom Ministarstva prosvete, naše narodne igre treba da se podignu na viši umetnički nivo.” Ansambl je počeo s radom 15. maja 1948. godine, da bi već 29. novembra 1948. godine premijerno stupio na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, uz pratnju orkestra Beogradske opere i tamburaškog orkestra Radio Beograda. Tako je već na prvom nastupu započeo saradnju s reprezentativnim umetničkim institucijama Srbije, što će postati i tradicija.

Ansambl је postaо prava umetnička reprezentacija i od prvog dana је okupio najeminentnije stručnjake iz oblasti tradicionalne igre, muzike i pesme. Pored Olge Skovran, čiji su asistenti bili Milena Penić i Nada Patrnogić, stalni koreograf postao je Dobrivoje Putnik, a na mestu sekretara i stručnog saradnika ansambla našla se dr Olivera Mladenović, neprikosnoveni etnolog. U prvim koracima Ansambla učestvovao je i eminentni Stručni savet (Stana Klajn, Dragutin Čolić, Branko Marković, Maga Magazinović), pored koga su svojim savetima i predavanjima pomagale i sestre Danica i Ljubica Janković. Scensku obradu narodnih igara u vidu koreografskih minijatura kao novi pravac u umetničkoj igri razvila je Olga Skovran upravo u Ansamblu „Kolo”, a po ugledu na sovjetsku koreografsku školu. Mnoga od njenih dela i danas su aktuelna na repertoaru Ansambla i primer su u nastajanju novih.

Do 1965. godine i odlaska u penziju Olge Skovran, na repertoaru „Kola” je već bilo 66 od 133 koreografije, koliko ih je postavljeno do danas, a od toga 25 predstavlja njeno stvaralaštvo. Godine 1966. „Kolo” je odigralo svoj 2000. koncert, od oko 5.500 ukupno odigranih od osnivanja.

Koncept koreografskih minijatura zadržao se do danas, ali je krajem osamdesetih „Kolo” krenulo putem tematski odabranih i režiranih narodnih igara, pesama i običaja, što će biti upamćeno kao muzičko-scenski prikaz i otvoriti novo poglavlje u prezentaciji folklora (prvi prikaz „Devojački san” – autor: Ratomir Đurović, 1986). Neki od kasnije nastalih prikaza su i „Koreni”, „Bal u Beogradu”, „Golgota i Vaskrs Srbije”, „Balkanska Odiseja”.

U to vreme „Kolo” je počelo i sa stvaranjem posebnih pevačkih programa uz različit stepen stilizacije i obrade narodne pesme („Cvet u narodnoj pesmi i poeziji” – autor: Snežana Mijović Knežević, 1989), a do danas je nastalo još šest takvih programa. S „Kolom” su sarađivali i u njemu stvarali najeminentniji koreografi: Agata Žic, Mira Sanjina, Milica Ilijin, Beata Gotardi, Jelena Dopuđa, Ivan Ivančan, Zvonimir Ljevaković, Iko Otrin, Vaso Popović, Mirko Ramovš, Gligor Vasilev, Vlado Šoć, Milorad Lonić, Srboljub Ninković, Vladimir Logunov, Slavica Mihajlović, Slobodanka Rac…

Muzičku pratnju trebalo je obraditi, u čemu su učestvovala najveća imena balkanske muzike: Stevan Hristić, Milenko Živković, Dragutin Čolić, Ljubomir Bošnjaković, Josip Slavenski, Nikola Hercigonja, Đorđe Karaklajić, Krešimir Baranović, Svetolik Pašćan, Pero Gotovac, Dušan Skovran, Ljubiša Pavković, Dimitrije Mikan Obradović, Veriša Miloradović, Dušan Suvajac, Zoran Bahucki, Miroljub Todorović, Slavko Mitrović…

Kako bi zadatak u „podizanju narodne igre na viši umetnički nivo” u potpunosti bio ispunjen, Ansambl je angažovao kao saradnike najeminentnije stručnjake iz oblasti igre: Sonju Dojčinović, Jovanku Bjegojević, Lidiju Pilipenko, Duška Trninića, Milorada Miškovića…

Prodor mlade institucije s novim oblikom umetničke igre počeo je vrlo brzo po osnivanju. Presudan značaj za prodor u svet imala je odluka političkog vrha Jugoslavije da diplomatskim igrama u utvrđivanju međunarodnih pozicija prethodi narodna igra u izvođenju Ansambla „Kolo”. Prodor u Zapadnu Evropu počeo je 1950. turnejom po Švajcarskoj, a od 1955. godine „Kolo” krči put Pokretu nesvrstanih zemalja pa će se naći u: Kini, Indiji, Egiptu, Burmi, Maroku, Tunisu, Indoneziji… Međublokovska politika nesvrstanih omogućila je „Kolu” da se pojavi i na scenama širom SAD-a, gde je tokom 1956. godine doživelo značajan uspeh i snimilo svoje prve gramofonske ploče, ali i Japana i Australije (1959). Ova „umetnička diplomatija” završila se otopljavanjem odnosa između dva hladnoratovska bloka tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka i perioda stvaralaštva „Kolovog” velikog koreografa Dragomira Vukovića, Ansambl je podmlađen, a repertoar obogaćen Vukovićevim koreografijama već proslavljenim u OKUD-u „Ivo Lola Ribar”. „Kolo” je i dalje rado i često viđeno na scenama širom Evrope, a svoje uspehe ponavlja i na Dalekom istoku, u Japanu i Australiji (1973. i 1977). U Beogradu i Jugoslaviji „Kolo” formira svoju publiku, a svoje već tradicionalne „koncerte utorkom” premešta iz Beogradskog dramskog pozorišta u Kolarčevu zadužbinu.

Iako je „Kolo” sveprisutno na evropskoj, pa i bliskoistočnoj (Izrael) i severnoafričkoj sceni (Alžir, Maroko, Tunis), godine krize i ratova učinile su da tek posle četvrt veka ponovo krene na prekookeanske turneje (Australija 2002. i 2003). Putujući po svetu, „Kolo” je nastupalo u najvećim i najcenjenijim koncertnim salama: „Metropoliten”, „Karnegi hol”, „Palata Šajo”, „Feniče teatar”, „Boljšoj teatar”, „Kembridž teatar”, „Opera Haus” u Sidneju…

Neka od najvećih i do danas neprevaziđenih imena scensko-umetničke prezentacije narodne igre iznedrila je prva generacija „kolaša”, koja je vladala scenom tokom perioda „umetničke diplomatije”. Među njima su: Živka Đurić, Bratislav Grbić, Miodrag Ciga Despotović, Dragomir Vuković, Desanka Đorđević, Borivoje Jović, Janko Dolinaj, Pava Đorđević, Ratomir Đurović, Vladeta Vlahović, Mihailo Kuzmanović… Ovakvi igrači i uzori stvarali su nove generacije „kolaša”. Diveći se njihovim bravurama na sceni, stasavali su: Radojica Kuzmanović, Ljiljana Kuzmanović Tubić, Slobodan Tubić, Miroslav Bata Marčetić, Borivoje Talevski, Ratko Vilić, Goran Mitrović, Ana Mirković, Anđelka Petrović i drugi.

„Kada govorimo o uspehu na gostovanjima, zemljama i mnogobrojnim gradovima u kojima je ’Kolo’ gostovalo, koje od njih da istaknemo? Da li Langolen i tri prve nagrade, mesec dana u Londonu, 56 koncerata u Parizu, nezaboravnu Moskvu i Lenjingrad, Tokio, Njujork, Rim ili daleki Melburn?”, ovim rečima, kojima se Olga Skovran davno osvrnula na uspehe „Kola”, možemo opisati sve nagrade, priznanja i uspehe do danas. Teško je reći koja je značajnija.

Svakako je pobeda u sve tri discipline (igra, pesma i tradicionalno sviranje) na prestižnom festivalu u Langolenu 1951. godine presudno uticala na status Ansambla „Kolo” u okviru svetske umetničke scene. U vremenu kada je „Kolo” stvaralo svoje ime i tradiciju kvalitetnog umetničkog ansambla, i državni vrh je to umeo da ceni. Tako je Ansambl „Kolo” nosilac Ordena zasluge za narod sa zlatnim vencem i „Prvomajske nagrade”, a Olga Skovran je kao dugogodišnji umetnički rukovodilac, direktor i koreograf, nagrađena „Sedmojulskom nagradom”. U red visokih priznanja Ansambla ušla je i „Vukova nagrada”, ali i Orden Vuka Karadžića prvog stepena, s Ukazom predsednika Republike povodom 55. godišnjice „Kola”.