Drama „Una” zasnovana je na motivima istoimenog kultnog romana Mome Kapora, ali i novim značenjima i konotacijama koje nameće vreme u kojem živimo. Ova posveta zabranjenoj ljubavi imala je i svoju filmsku verziju s Radetom Šerbedžijom i Sonjom Savić u režiji Miloša Radivojevića. Pozorišno čitanje moralo je da se izmakne iz filmskog pa i literarnog predloška i potraži nove ishode u „fatalnoj privlačnosti” vremešnog harizmatičnog profesora Mišela Babića i samosvojne i eruptivne studentkinje Une.

Trudili smo se da napravimo snažnu ljubavnu priču u ovom vremenu, u kojoj se prepliću erotika, emocija, politika, dogme, generacijski lomovi i rezignantna pobuna usamljenog junaka. Ovo nije priča o tome kako ljubav pobeđuje, ovo je priča kako se ljubav dogodi, promeni sve što poznajemo, a onda ugasne ostavljajući ipak neki svetli trag iza sebe. Sećanje, ako ništa drugo. Komad s posvetom Kaporu, Arsenu Dediću, plemenitim vremenima i osećanjima koji gube bitku s vremenom koje „se toliko prozlilo da mu ne vrijedi fabulirati” kako bi rekao Vladan Desnica. Uprkos tome, mi pričamo ljubavnu priču, uvereni da će biti onih koji žele da je vide i čuju i dodaju svojim životima neke valere sete, nostalgije, pa makar to bilo „nepristojno u ovom trenutku”.

Stevan Koprivica

Zašto je „Una” važna danas?

Predstava „Una”, za koju je tekst napisao Stevan Koprivica po motivima istoimenog romana Mome Kapora, nastala je kao odgovor na duboku i univerzalnu ljudsku potrebu za pričom koja govori o sećanju, ljubavi i prolaznosti. Momo Kapor u svom romanu nije samo ispričao životnu priču već je otvorio teme koje su i danas aktuelne. „Una” je predstava o ljudskim odnosima, o uticaju prošlosti na sadašnjost i o tome kako jedno sećanje može oblikovati ceo naš život. U vremenu kada tehnologija i društvene promene preplavljuju našu svakodnevicu, kada je teško zadržati iskren i dubok odnos, ovakva introspektivna i emotivna drama podseća nas koliko je važno sačuvati autentičnost i iskrenost.

Zašto „Una” danas u pozorištu?

Zato što nas poziva da zastanemo i oslušnemo priče koje možda izbegavamo — priče o našem sopstvenom identitetu, o ljubavi koja ostaje uprkos vremenu i o pomirenju sa samim sobom. U svetu prepunom buke i površnosti, „Una” nas vraća pozorištu kao mestu susreta gde se istina i emocija još mogu otkriti i osetiti u svom punom sjaju. Verujem da će ova predstava otvoriti prostor za zajedničko razumevanje i empatiju, pozvati nas na razmišljanje i podsetiti nas koliko su unutrašnje vrednosti neprekidna tema umetnosti i života. Hvala vam što ste deo te priče.

Dejan Projkovski